Izvod iz recenzije Radisava Milića

"Рукопис романа „Прича о искри“ је текст који нам доноси причу о Сретену 

Јовановићу, уметнику који у грубој реалности распада једне државе и вртлогу 

рата који то доноси, покушава да оствари себе као биће које воли и које је 

вољено.

Писац Зоран Перић најављује да ће сведочити о причи неког 

повратника из рата, неког из чијих уста одмах на самом почетку излазе 

реченице о бесмислу рата као „сулудој борби без победника“. 

Овај онтолошки однос према принципу рата који се не завршава исходом који може имати 

било какав смисао, јер у њему најпре страда оно што би требало да буде 

људскост, изречен је у контрасту према логичном ставу да је рат борба која 

мора имати победника и да неко мора изгубити, а неко мора победити:

„Има оних који много изгубе и оних које своје губитке не виде,јер су 

засплепљени туђим“.

"Унутар текста, који је обилат квалитетним дијалозима, често наилазимо на 

једнако успешне дескрипције простора, ентеријера и портрета. Такав је на 

самом почетку опис издавачке куће „Златно перо“ и њеног уредника. Перић  

успешно из приповедања прелази у дескрипцију и ставља је у функцију или 

каректеризације ликова или у илустрацију, или јој даје неку функцију. Никад 

она није само слика. Пејзаж простора сасвим је сродан духовном пејзажу 

његових јунака, свеједно да ли је то ужас рата или лепота природе која 

контрастира ужасе рата .

 Посебан и веома видљив квалитет за читаоца и тумача су Перићеви  

дијалози којима он вешто изражава душевно стање и ставове својих ликова. 

Осим унутрашњих квалитета, који су углавном доказ способности аутора да 

драматизује романескну ситуацију, у њима су вешто усађене рефлексије о 

животу, смислу живота, уметности, изречене аутентичном и веома уверљивом спонтаношћу:

 – Али, Милоше, ја немам никога, кад имаш родитеље имаш крила...Летиш високо, лако, а онда једно крило отпадне, па не летиш тако лако, високо, ни далеко. Кад отпадне и друго крило, више никад не полетиш, само наставиш даље...

- Onај који мир у души ужива у мирној пловидби у сутону дана ... Немирне воде су заоне који носе буру у себи. 

 Ван дијалога рефлексије су у функцији исказавања ставова који има и 

текстуалну , али и метатекстуалну вредност:

“Чудна је људска душа, мала и неприметна да на дну срца стане. А широка да цео један свет у њој живи, у коме само један трен изгледа као читава вечност“.

Пред читаоцем је дубока спознаје националне трагедије једног народа и 

једног простора на коме више народа дели јединствену судбину сталног рата и страдања , простора у којем је мир само пауза између ратова.

 Иако је углавном перспектива гледања на рат у роману општељудска, 

универзална и онтолошки успостављена, проблем националне или балканске 

агенде ратова, назире се, а понекад је и врло директно исказан:

„Свака друга генерација иде у рат“

 Једино што је рефлексна константа обе равни посматрања рата, као усуда постојећег света, је став о његовој узалудности и бесмислености. Он је антитеза свега што је добро и осећајно:

 „Колико је лепих тренутака прекинуо овај рат. Колико је живота унестрећио и боли нанео људима који са њим немају никакве везе, нису га они почели, ни хтели“.

 Аутор бира да његови јунаци у једној, логичкој равни, на рат гледају као 

бесмислицу, а у другој равни као надстварносt ни принцип који кроз деструкцију производи нови и другачији живот, који је за његове јунаке свакако трагичан .

 Оно што видно „пада у очи“ је атмосфера овог рукописа романа који неодољиво подсећа на тематско-идеолошки контекст романсијерства српске 

књижевности између два светска рата, најпре егзистенцијалистичке поетике. 

Као да се изнова срећемо са Црњанским, Растком Петровићем, Душаном Васиљевим. Онако како се историја понавља, понављају се и тематско-мотивски контексти, сведочи аутор овог романа, без вероватне намере да то свесно чини."

" Перић храбро отвара најважније теме људског постојања. Знамо да само велике теме и нахрабрије књижевно суочавање са њима неко књижевно стварање и чине великим. Чини се да он бира да њиховим животима даје делимичне одговоре , а да та питања трају са човеком"

" На самом крају,  Зоран Перић , који је поставио за нас и у наше име најважнија питања свих наших живота, не даје нам потпуни одговор, јер то уосталом и није мисија књижевности, па ни идеја његове књиге. Он у врхунцу своје идеје о искри поручује „послушај душу,то једелић Бога који живи у нама“, шаљући поруку да је човеков живот једна дуга потрага за Богом у себи, потрага за добром у нама, које нас као искра може винути да осветлимо и најгушћи мрак сопства, али и најдубљу таму света око нас."

 РадисавМилић